Blago Rajkove pećine i ćudljiva Starica

Za planinare rumskog Borkovca poslednji vikend maja bio je rezervisan za posetu okolini Majdanpeka i obilazak dva prirodna lokaliteta: Rajkove pećine i planine Starica.

Ono što je mnogima delovalo kao lagani, neopterećujući i ne naročito upečatljiv izlet pretvorilo se u doživljaj za pamćenje... ili za zaborav...

Ako ima istine u poslovici da se po jutru dan poznaje, subota je trebalo da bude okupana suncem. Već oko četiri je počelo da se razdanjuje; nešto iza pet, kad je mitrovački deo ekipe počeo da se okuplja ispred sportske hale, već je uveliko bio dan.

Interesovanje i više nego ogromno, autobus uveliko prepunjen, ima i onih spremnih da prestoje ceo put do Majdanpeka. Kupimo se usput, prvo u Vognju pa u Rumi, kompletiramo se u Beogradu. Atmosfera na najvišem nivou.

Nekoliko sati klackanja kasnije, eto nas u Majdanpeku.

Izuzimajući zjapeću rupčagu kopa na svega par stotina metara od naselja, grad kao grad je začuđujuće neimpresivan. Samo anatopistička bondručara germanskog stila u samom centru razbija urbanu sliku koja deluje kao iščupana iz pregrađa nekog mnogo većeg grada, sa socrealističkim i retrofuturističkim "kutijama za spavanje".

Sa svih strana nadvijaju se litice i strmine, više preteći nego zaštitnički, kojima dominira planina dobroćudnog imena koje ne obećava vrhunske atrakcije - Starica.

Na svega dva i po kilometra od Majdanpeka, Rajkova pećina je svakako najveća atrakcija ovog kraja, ali i mnogo šireg područja. Štaviše, ubraja se među najlepše pećine u Srbiji (mogla bi se komotno nazvati i najlepšom), a sa ukupnom dužinom podzemnih hodnika i galerija od oko dva i po kilometra i u najduže.

Prema legendi, ovde je izvesni Rajko, danju mehandžija a noću hajdučki harambaša, pre više od dvesta godina krio blago oteto od Turaka. Naravno, nemoguće je proveriti koliko u ovoj priči ima istine, ali da je pećina prepuna blaga - prirodnog - ne može se osporiti.

Isto tako ne može se osporiti i da su oni koji su kumovali kamenim figurama u pećini patili od raznih frustracija seksualne prirode: malo, malo, pa se pominje plodnost, a ako se i može razumeti zašto se jedna od struktura zove po devojačkim grudima, ostalo je sasvim nejasno kakve veze jedna druga ima sa nevinošću i devojaštvom...

Ipak nije ni sve ovde u niskim strastima, pa su tu i različite figure životinja, među kojima i neke vrste diskutabilne povezanosti sa ovim krajem, poput morža i belog medveda...

Meni lično najfascinantniji deo pećine je tunel kojim teče podzemni deo takozvane Rajkove reke, kojim se ovaj vodotok može pratiti skoro celom dužinom. Negde se doduše mora malo i zagaziti u vodu, ali sve to ide u "rok službe". Tok ipak nismo uspeli da ispratimo jer je zbog visokog vodostaja jedan deo tunela bio poplavljen, što svejedno nije uspelo da umanji doživljaj.

Kažu da se u pećini još uvek krije Rajkovo blago, pa čak i da su neki poginuli tražeći ga; možda smo mi napustili hajdučko skrovište bez dukata u džepovima, ali bogatiji svakako jesmo bili.

A onda je na red došla Starica.

Gledamo olujne oblake na istoku, svesni smo da se sprema pljusak, ali ipak skoro cela grupa kreće u akciju. Do vrha ima tri kilometra, a cela kružna staza broji još devet. Prelagan zalogaj, čini se. Brzo ćemo to.

A onda je ljuljnulo...

Dok se vetar zaukava, ispočetka i ne obraćamo pažnju na sve krupnije kapi. Malo po malo i ubrzo kiša lije kao iz kabla, i ono što je delovalo kao kratak prolećni pljusak pretvara se u nepogodu biblijskih razmera.

Lije kao iz kabla i ne pokazuje nameru da prestane, ali mi svejedno grabimo dalje. Blizu je vrh, to su samo tri kilometra...

Kažu da ne postoji loše vreme, već samo loša oprema. Ipak, svaka oprema ima svoja ograničenja. 

Kao neko ko provodi u prirodi minimum dva vikenda mesečno, teško mogu da kažem da nisam imao iskustava sa padavinama. Štaviše, poslednja dva fruškogorska ultramaratona morao sam da prekinem zbog teške kiše... Pa opet - nikad, ponavljam - nikad, i podvlačim - nikad u životu nisam ovoliko pokisao. Sve na meni je mokro, slepljeno, cedi se i šljapka. 

Pa ipak ne odustajemo, samo još osamsto metara, skoro smo tu...

Na poslednjoj čistini pred izlazak na vrh bacam pogled ka istoku i umesto da vidim kako se nebo raščišćava posmatram kovitlac oblaka učauren baš iznad nas.

Sa prvim gromovima u blizini svi već shvatamo da je vrag odneo šalu, izlazak na goli kameni vrh sa repetitorom nije više samo neugodnost već i potencijalna opasnost. Odustati nadomak cilja uvek je teško, ali ponekad drugi izbor jednostavno ne postoji...

Mukama tu nije kraj, jer treba se još i vratiti. Kao u onom vicu, kad dželati vode osuđenika na pogubljenje po kiši i blatu, pa mu kažu da mu zavide jer neće morati još i da se vraća po takvom vremenu...

Dobra strana svega je što moral grupe ne pada i raspoloženje je i pored svega sjajno, iako osim kiše padaju i planinari, ali čistoća više nikome nije na prvom mestu.

Blatnjavi do pojasa i mokri do gaća, pakujemo se u autobus kao sardine, neko traži štipaljke a neko štrik, za sušenje veša ili neke druge praktične namene...

Starica kao starica, ćudljiva, izgleda da joj baš nije bio dan...

Ima onaj vic koji poredi žene različitih godišta sa geografskim celinama na planeti, da ga ne prepričavam sad. Sad svi znamo gde je Starica, ali pitanje je da li se ikome dolazi ovamo ponovo. Nije da se ovakvim usponom i vredi naročito hvaliti.

Ali, umesto jedne obične neupečatljive akcije neko će možda ovo upamtiti za ceo život, dok će se neko potruditi da što pre izbriše iz sećanja. Sredine nema.

Razvedravanje, prekasno

A vredi li sve to, i čemu, neko će se zapitati. Ko postavlja takva pitanja nikad neće razumeti kako se i u mokrim gaćama može biti nasmejan. 

Jednostavno, to je nagon, to se ne može kontrolisati.